Postoji li pridev koji bi opisao stanje u kome se nalazim?Nemam ni snage,ni volje da ga pronadjem.Trazim razlog za ovo shto osecam…Trazim,a znam zashto sam ovakva.Znam i ne verujem…Boze,to je tako glupo.Evo doshla sam u situaciju da ne mogu da se kontrolishem,ili necu?Ne,pre da ne mogu…

     Svejedno je…Uh kako mrzim tu rech…A ovog puta stvarno ne mogu nishta da uradim,a i da mogu znam da ne znam shta bih uradila…Mozda mi nije stalo.Ne bih rekla da je tako.I kako neshto moze da nema kraj?Jbt osecam da se nikad nece zavrshiti…Nece se zavrshiti,a nije ni pochelo…Ne znam ni shta se to nece zavrshiti,ili znam,a ne mogu da priznam sebi?Zashto?He…Kakva ironija…To shto ne osecam,nije ni pochelo i samim tim ne moze ni da se zavrshi…Shta?! Tipichan primer poricanja.Kako poreci neshto ako je nedefinisano?

     Pokushavam li da zbunim samu sebe?Ako je tako ne ide mi,uopshte mi ne ide…Ljuta sam…Tuzna…Gushim se…Ponovo imam taj pogled…Mozda samo vidim ono shto bih kao zelela da vidim?Kako se odreci nechega ako ne znash zelish li da se zavrshi?Shta ako ne znash,ma ako znash da ce biti josh gore ako ga se odreknesh…?Ako je ovo shto sad imam dobro,onda nikako ne moze biti josh gore…

     Ma bolje da se ne zavrshi,nego da mi se ne svidi kraj…Posebno ako znam da se ne moze dobro zavrshiti…

     Inspirisano onim shto nisam osecala,onim shto nisam rekla,a shto konstantno (ne) postoji…

     Hmm…Ma there are some people that I love…Nekim ljudima je relativno lako da izraze osecanja.Meni nije…Retko grlim ili ljubim ljude(osim sestru,ali samo zato shto je to nervira:),a nikome nisam rekla da ga volim…Smatram da mama  I tata recimo znaju da ih volim,jer to je prirodno,najbolje drugarice znaju da ih gotivim…Ne znam da li cu ikad moci da izgovorim te rechi…Volim te…U jbt…Mozda je bitnije da taj neko oseti shta osecash,lako je reci…

     Ne znam…Prichaju o nekim leptiricima u stomaku,ma ja bih to nazvala liftom…Osoba pred kojom ne mozesh da se kontrolishesh…Osoba kojoj mozesh da nabrojish mane,a da se pri tome smeshish…Da budesh svestan chinjenice da taj neko nije ni najlepshi,ni najinteligentniji,ni najbolji,ali da sve to ignorishesh…Osoba koja moze da dovrshi rechenicu koju zapochnesh(pronashla sam dve takve,samo shto mi je jedna sestra,a druga drugarica:)…Osoba za koju bi uradila bilo shta,ali bilo shta,a da to ne trazi od tebe…Osoba koju volish…

     “Onaj ko ljubi samo onoga ko njega ljubi,taj pravi od ljubavi trgovinu,jer on daje samo onome za koga zna sigurno da ce mu vratiti.On ne ljubi drugoga drugoga radi,vec sebe radi.”(N.Velimirovic)…

Ja bih prva rekla,kakva glupost.Niko nije glup da daje,a da nishta ne dobija.Verovatno je fora bash u tome,da te nije briga hoce li ti taj neko uzvratiti…Eeee,to znachi da ti volish,a da on I nije bash zainteresovan…Ali ti volish,lepo ti je,glup si ali volish…

     Kako neko moze da kaze da se zaljubio u osobu kojoj zna samo ime?Kako neko moze prvo da prevari dechka,a onda da ga pozove i kaze mu da ga voli?Kako mozesh da volish nekoga,a da mu ne verujesh?…Ja stvarno ne kapiram neke ljude…

     Slaba sam kad su u pitanju ljudi koje volim. Samo kad su oni u pitanju pazim hoce li ih neshto shto kazem ili uradim povrediti…Samo zbog njih mogu da budem ljuta na sebe,samo bih zbog njih plakala…Ljudi zbog kojih cu dooobro razmisliti pre nego shto uradim neshto zbog chega bih mogla da se kajem…E da,zanimljiv je to problem.Taj neko te kao voli,a onda napravi neku zeshcu glupost.”Pametni oprashtaju jednom,dobri dva puta,a glupi…”
     Ali shta god da radish,koliko god da ti znachi taj neko,da ga ne znam koliko volish uvek,ali uvek morash da koristish mozak.Ljudi su obichno loshi…”Znash,ja sam tipichan mushkarac,trazim zgodnu devojku,a to ako je pametna,duhovita ili kakva vec to moze da bude samo plus.Mlad sam da bih se zaljubio,hocu da uzivam dok mogu.”Kako god da zvuchi,nije da nema smisla,a i vecina tako razmishlja(ne samo momci,naravno)…Ali tu su i oni drugi,normalni,a ja sam skoro svaki dan optimista:)

 
     Momci,vi ste tako chudna bica…Neko vam je rekao da ste pripadnici jacheg pola.Ok,recimo da je tako(hocu reci,obichno ste fizichki jachi).Mi,devojke duze zivimo,imamo manje shanse da cemo oboleti od nekih za sad neizlechivih bolesti,inteligentnije smo(najinteligentnija osoba na svetu je zena,bar je bila:),imamo sposobnost da produzimo vrstu(mushkarac ne bi mogao da izdrzi porodjajne bolove),mozemo da radimo vishe stvari istovremeno za razliku od vas,zenski mozak se nikad nece potpuno iskljuchiti…Vi ste i dalje u tripu,a u stvari su devojke te koje bi trebale da plate vecheru,da nose vashe torbe…
     Obichno ste duhovno siromashniji,jer sve vas je blam,ali tako vas valjda vaspitavaju…Zaboga,gotivnije je videti momka koji igra fudbal nego onog koji chita.Kao imate neke nazovi drugove i drugarice sa kojima prichate o svemu osim o svojim osecanjima.Naravno,treba birati osobe koje ce znati skoro sve o tebi(ne bi valjalo da neko zna bash sve o vama).
     Potrudite se da svi vide kad se ljuti,ali kad ste tuzni to malo ko moze da primeti(a meni je stashno gotivno kad vidim tuznog dechka,osetim potrebu da ga uteshim:).I onako vas mnoge devojke smatraju bezosecajnim smradovima,tako da vam to shto cete pokazati osecanja nikako ne bi shkodilo(ne mislim sad da treba da idete unaokolo I da plachete,mislim na druge vidove izrazavanja osecanja)…Priznajem,chudno je videti momka koji plache,ali ne zato shto je nenormalno,vec zato shto je nesvakidashnje…Da li je takav momak manje mushko od onih koji to ne rade?Da li je momak koji nosi roze majicu manje mushko?Da li je?Pre par meseci niko od njih ne bi ni pomislio da obuche tako neshto,danas je to ‘’normalno’’ …I mislim da takvi imaju vishe samopouzdanja od onih drugih…Oni (sigurno) jesu robovi mode,ali sve ostalo je relativno.Isfeminizirani likovi…Hmm…To je malo perverzno.Neshto sam razmishljala,kako izgleda kad se dva momka…?Zar to nije isti osecaj kao kad kakish?Znachi sad bismo svi trebali da se nalozimo na to?Bljak,bljak…
     Meni se ipak vishe svidja chinjenica da momke nazivamo jachim polom,znate kako ide poslovica:Um caruje…
 
Napomenica:svrha ovog texta nije da vredja mushkarce,daleko bilo…Neko je rekao da je neko rekao da je sve relativno…

Trudimo se da zivimo nezavisno od drugih,I neki kazu da im stvarno uspeva…Bicu realna,moj zivot zavisi od zivota drugih,za moj zivot bitnih I nebitnih ljudi…Ne zato shto tako hocu,vec zato shto tako mora…Nashi zivoti su toliko isprepletani da me pomalo plashi ta zavisnost…Mogu da pricham bilo shta,mogu da se teshim I govorim kako sama donosim odluke,I stvarno je tako,ali uvek ce postojati neko ko je iznad nas,neko ko ce imati pravo da odluchi umesto nas..Pa ja i kad prelazim ulicu zavisim od choveka koji ce mi ili stati,ili nece…U kom pogledu sam nezavisna?Nikad,ali nikad necu dozvoliti da neko utiche na nachin na koji razmishljam…A onda odem malo unazad I shvatim da su recimo mama I tata ti zbog kojih ovako razmishljam…Shvatim da cu uvek,ali uvek zavisiti od njih,tj. od nachina na koji su me vaspitali…
Toliko razlichitih zivota,vodjenih nezavisno jedan od drugoga,a tako malo kombinacija…Imala sam tu srecu,ili nesrecu zavisi kako pogledam,da sam uvek bila drugachija…Joj kako mrzim kad to kazem,pa niko nije kloniran…Svi smo posebni,bar bih volela da je tako…Uvek sam se ponashala,izrazavala,oblachila drugachije.Ne kazem da je nachin na koji to radim ja dobar,daleko bilo…Ljudi svashta rade da bi privukli paznju,posebno ako nemaju kvalitete koji bi im u tome pomogli…I imam osecaj da ti ljudi koji me ne poznaju,pomisle bash to…Kao nije me briga shta misle ljudi koji mi nishta ne znache…I stvarno me nije briga,ali bolje bih se osecala kad bi dali neki pozitivan komentar…A ja sam opet od onih koji retko pohvale ljude,u smislu,nikad ne bih nekome rekla da je duhovit,ali se zato smejem kad provali neshto…Zashto to radim/ne radim?Ne znam…
Ljuta sam kad shvatim da me ne poznaju ljudi za koje sam mislila da su konachno shvatili…Ali ujedno sam I srecna shto stvarno malo ljudi zna kakva sam zaista…Obozavam komplikovane ljude…Ali ne one koji se trude da budu neshto shto nisu,vec one koji su jednostavno nenormalni I koji koliko god se trude ne mogu da se uklope u okolinu…Ponekad pokushamo da ih promenimo tek da bi se savrsheno uklopili u nash zivot…Ali mogu li uopshte da ih promenim,a ako mogu odakle mi to pravo?
Smatram da sam uvek u pravu…Ne zato shto sam tvrdoglava,vec zato shto se bash chesto ispostavi da je tako,jer komentarishem ljude/dogadjaje o kojima znam dovoljno da bih donela isparav zakljuchak…Mama je jedina osoba koja nikad nije priznala svoju greshku.Ali ja sam vishe nego zadovoljna jer znam da je shvatila…Mozda je drsko,ali kad sam u pravu zelim to da chujem od svog sagovornika.Uh kako je divan osecaj…
Retko se razocharam,jednostavno ne dozvolim sebi da patim zbog…Ljude smatram loshim,tako da se prijatno iznenadim kad mi pokazu da greshim,I da,drago mi je kad se prevarim oko toga…
Nema to veze sa onom glupom rechenicom,svi ste vi isti…Kao shto rekoh svi smo razlichiti…I da,jesmo isti u smislu da smo svi I lepi I ruzni,I dobri I loshi,I duhoviti I smorovi,I pamtni I glupi…Mogu da budem bilo shta od toga…Za razgovor je potrebno dvoje,ako sam inspirisana…

      Zelela bih da pishem o smrti,ali kako da pishem o nechemu o chemu ne znam nishta?Sve shto znamo zasniva se na onome shto nam je neko rekao (ili shto smo prochitali) ili shto smo sami iskusili.I kako da se bojim nechega ako ne znam da li je dobro ili loshe?
     Kao postoje raj i pakao.Pa mi bre ne znamo ni da li smo sami u svemiru,a komnterishemo neke apstraktne pojmove,o kojima znamo neshto malo i to zahvaljujuci ljudima koji su ziveli ko zna kad i ko zna gde…Ja bih to nazvala nepiuzdanim izvorima…Verujem da Bog postoji,verujem zato shto smatram da je nemoguce da nishta ne postoji.
     Neki lik u putopisu’’Ljudi govore’’(R.Petrovic),kaze da ne bi voleo ponovo da se rodi,kad bi mogao,naravno,a knjiga se zavrshava otprilike ovako:”Zivot je jednisyvena stvar…Jedinstvena.’’Znachi kad bismo se ponovo rodili ziveli bi isto onako kako smo ziveli(jer bih to ponovo bila ista osoba koja bi se ponashala isto i koja bi donosila iste odluke,inache to ne bih bila ona).Ali postoje ljudi koji utichu na nashe zivote I ako bi se pojavio neko koga ije bilou prethodnom zivotu onda I se sigurno neshto promeniloJA i da se ne radjamo ponvo zivot posle smtri je opet neka vrsta zivota.Govorimo o vechnosti.U tom sluchaju ne zelim u raj,ne zelim u pakao,zelim ponovo da se rodim…
    Moj professor srpskog kaze(a to nisu njegove rechi):’’Svi mi stojimo u redu za umiranje samo je bitno ne gurati se’’…Ja ni u prodavnicu kad idem ne zurim…J
    Da li je sve zapisano?Da li su nashi zivoti unapred isplanirani?Jer ako je tako Bog se uzasno smara…Ako je sve zapisano mozemo li biti krvi sa svoje postupke(ako to nisu nashi postupci)?pokushavamo da prichamo o sudbini,o sluchajnostima,o pokajanju…Jbt ja o tome ne znam nishta.Zashto su sve nazigled jednostavne stvari komplikovane?Neshto sam razmishljala,zar nije veci greh ako se kajemo samo da bismo dobili oproshtaj (a svi se kaju samo iz tog razloga) nego da se uopshte ne kajemo?
     Kako prihvatiti neshto bez dokaza?A opet ako trazish dokaz onda si greshan…A ja ipak verujem…Posmatram sve te popove,kaludjere,verouchitelje,pa i kaludjerice i sve je manji broj onih koji stvarno veruju u ono shto prichaju…
     Onaj lik Den Braun napisao gomilu gluposti I sad se kao svi neshto odushevljavaju…Ako potvrdjuje postojanje Hrista,to znachi da je tu negde i ona  druga strana…U prevodu,NEKA NEKO POZOVE ISTERIVACHA DJAVOLA…
    
Chovekova sudbina ispisuje stranice njegovog zivota.tek poslednja se zove SMRT do koje ce stici svako svojim putem:neko u vechnom traganju za istinom,a neko pomiren sa svojom sudbinom’’(‘’Dervish i smrt’’,Mesha Selimovic,predgovor)

     ‘’A bash to me i chudi,ta radost.Je li to zbog mene,ili je rasipno razbacivanje,isto prema svakome?Prazna zivotna vedrina shto se presipa kao voda,bezvredna jer je svachija.'’(Mesha Selimovic)

     Dugo sam trazila jednu ovako dobru rechenicu…Odushevim se kad pronadjem nekog istomishljenika…Danas je teshko znati da li ljudi zaista misle ono shto kazu ili to govore samo zato shto znaju da ti tako mislish…Zato verujem samo ljudima koji me ne poznaju…U sushtini ne verujem nikome,mislim ‘’verujem'’…Mrzim kad me lazu zbog sitnica(samo tako mozesh da upoznash choveka)…Krupne stvari se retko deshavaju…A ja uvek znam kad me lazu,samo shto ponekad precutim,ali samo ako to neshto mogu da iskoristim protiv njega/nje…Neki govore kako su uvek iskreni,to je nemoguce.A i ja sam jedna od njih…Samo shto ja ili kazem istinu,ili ne govorim…Bolje cutati nego lagati(ako ne morash)…

      Samo jednostavne stvari su komplikovane…I ja obozavam da najobichniju glupost pretvorim u neshto bitno(normalni ljudi nemaju vremena za takvo neshto)…To je valjda pitanje stava,sve mozemo i ne moramo,a nema nishta gore nego kad sam morash da donesesh odluku.Kad bismo stvarno razmishljali o stvarima koje radimo sigurno bismo poludeli.Mada ljudi su prilichno opushteni po tom pitanju…

     Josh kad bi ovo shto sam napisala imalo neke veze sa onim shto sam htela da kazem…Ali nedostatak rechi je jasan znak nejasnoce misli…Definitivno bolje funkcionishem na nizim temperaturama…

     JA sad kao hocu da pishem o sreci,a smatram da je mnooogo glupo pisati o nechemu tako subjektivnom.Pa neko ce biti srecan ako dobije sedmicu,dok je neko zadovoljan shto danas nije slomio nogu.Neko se raduje shto je dobio pet,ali je definitivno srecan onaj koji je dobio dva,jer za razliku od onog drugog on je stvarno imao srece…Ja jesam srecna,ne hodam na chetiri noge,nisam mnooogo ruzna,prilichno sam inteligentna,a po osmesima koje izazivam na licima svojih ‘’kolega'’ znam da sam duhovita,a shto je najbolje niko mi nije rekao da mi je ostalo josh shest meseci zivota…Eto to je ono shto mi ulepsha (svaki) dan…Ali naravno da se necu zadovoljiti time,to bi bilo bolesno.Uvek mozemo vishe,mislim ako hocemo…

     Neke kornjache zive 200 godina,mi,ljudi u proseku 70.Za tih 70-ak godinica bicemo i srecni,i tuzni,i ljuti,i zabrinuti,i shta sve ne…Ali da bar jednom nismo osetili tugu ne bismo mogli da prepoznamo srecu,jer ‘’shto ne boli to nije zivot , shto ne prolazi to nije sreca‘’(Ivo Andric,naravno:)

     Bio je to sastav koji sam pisala pre tachno tri godine(na pismenom iz srpskog),a najbolje od svega je to shto bih i danas napisala to isto…Uporno govorim ‘’ljudima'’ da se neke stvari nikad nece promeniti,ali ochigledno nisam pronashla pravu publiku…

( Nadam se da je broj onih kojima je teshko da obrate paznju na sadrzaj  i dalje jednocifren )

     Da,da ja nisam normalna…Nisam normalna,jer nisam ishla na Cecin koncert,ne znam za druge,ali ja stvarno ne mogu da je slusham cela tri sata,ima dobrih pesama,ali…Nisam normalna ni shto sam prvo odgledala utakmicu,pa sam tek onda otishla do grada…Jbt bash je bila zanimljiva utakmica,nekako nije bilo monotono,ako nishta bar je bilo manje od shest golova…I ne znam shto toliko pljuju po onim nashim jadnim fudbalerima…Svi su krivi i niko nije kriv,ali chak i ja koja nemam veze sa fudbalom znam da Kezman i Miloshevic ne mogu da igraju zajedno,mislim mogu,ali…Zao mi je onih koji su se kao nadali nechemu…Volela bih da vidim Italijane u finalu,mozda im i podje za rukom ako shvate na koji gol treba shutirati…Nego,videh deo koncerta izmedju poluvremena,shta znam,ne svidja mi se kako se obukla,guza joj je mnogo loshe izgledala,ostalo je bilo ok…Ceca isto kao Zdravko Colic,vole ih,a ne znaju zashto…

      Kao shto rekoh izadjem sinoc…Bash je bilo dobro…Jeste da sam se posvadjala sa tzv. najboljom drugaricom ali stvarno nisam mogla vishe…Devojka je uzasno pochela da me nervira,svaka rech,svaki pokret,sve shto uradi…Ne znam kako mi se to desilo,trudim se da se ponasham normalno,ali mi ne ide.Devojka je bash fina,zato se i trudim,ali…Pochela je da pokazuje sve one osobine koje me uzasno nerviraju.Ima potrebu da uchestvuje u svemu,uvek mora da se ubaci u razgovor,a najcheshce nema pojma o chemu se govori,smatra da je to shto glasno govori privlachno ili shta vec.Ako prokomentarishem da je neko sladak potrudi se da taj neko sazna shta sam rekla.Sve ju je blam i nishta je nije blam…Zove me pet puta dnevno,da bi mi rekla kako se smara,ponekad me zove da idemo negde,a ja je odbijem jer imam neke druge obaveze(uchim),naravno kad je pozovem da odemo negde,a ona ne moze,ja to razumem i ne dosadjujem joj…Najvishe me nervira kad mi kaze:'’Joooj Marija,kako si glupa'’,znachi moze da mi kaze bilo shta,ali kad mi to kaze…Ne znam da li se ona promenila,ili sam se promenila ja…Nadam se da se nikada nisam ponashala tako…Danas mi je rekla da oseca da je ne podnosim…Znam u chemu je problem,sve shto radi radi zato shto ima veze sa nekim slatkim dechkom,pa ona navija za Brazil zasto shto joj je Ronaldinjo sladak,ide u crkvu zato shto joj se svidja neko ko dolazi na sluzbu,izlazi tamo gde radi neki sladak konobar,jbt devojka ni o chemu drugom ne misli…Ako smo izashle negde i niko je nije muvao sedam dana me smara da je ruzna i da se nikome ne svidja…Shto izlazi sa namerom da nadje dechka?Meni je najbitnije da napravim prosek iznad 4.7,a to jesam li nashla dechka je poslednja stvar o kojoj bih mogla da se brinem…I uvek mi je lepo,izlazim,zezam se,vidjam gomilu slatkih tipova,ali ne pomishljam da budem sa nekim od njih,jer kad bih bila sa svakim slatkim likom koga upoznam,ne bih imala vremena ni za shta drugo…Zato kad mi se stvarno svidi neko,pa recimo da sam spremna da ne uradim domaci da bih ga smuvala,ali samo ako vredi truda…

    Shta naprichah…Sushtina je u tome da smaraju sa Argentinom i da Ceca jeste riba ali da ja imam bolju guzu,ali da zato ne znam da pevam,a opet sam savrshena…   

     Ja uopshte ne volim poeziju…Naravno da ima dobrih pesama,ali dobrih stvari ima mnooogo malo,evo ja sam dobar primer(josh uvek nisam upoznala drugi primerak sebe:)…Bila sam na nekom takmichenju recitatora i uzasno mi se svidela jedna pesma,a onda sam smorila dechka koji ju je recitovao da mi nabavi tekst…I on ga naravno nabavio…Bash je divan,i mnogo lepo recituje,i bash je sladak,i bash je mladji od mene…Ja stvarno vishe nisam normalna…Nego evo kako ide pesma:

PRVA PESMA CHOVEKOVA

Ovih dana,ovih dana

ja i moja zena

gradimo sebi prvo dete,

ooooh

da nas vidite samo

kako jedno na drugo kidishemo,

poljupci lete,pljushte,lete!

To nas dvoje reshavamo Pitanje Svetsko,

to se mi sa chovechanstvom solidarishemo,

zeno moja,

oh

zeno moja,

pojmish li shta se noces

u ovom prozrachnom sobichku zbiva,

to mi iz nichega,

joj,iz nichega,

to mi od poljubaca

gradimo choveka,ziva choveka

…

zeno moja,

josh iz tebe svetlost dubrovnika muca,

trijumf morske soli,

pronashao sam,ura

tvoja su kolena gorka

kao obrazi gvozdene rude

ali chuj rechi kojima darivam ljude:

hiljadu poljubaca treba za prcasti nosic samo,

taj velichanstveni izvor slina,

ako koliko ljubavi za ruke,rebra,noge

a tek za one stvari

zeno moja,hrabro jurishaj na me,

iako sam ovako nezgrapan i chupav,

ne shtedi poljupce za buduceg fantastu,

poljupce za nasheg sina.

….

pokazi joj sine pokazi

oooh

za tvoju snagu

na zivotinju nocas gladnu lichi tvoj tata,

a tvoja sirota majka

od prevelikog straha

s njim se u koshtac

hvata.

     Ma nije losha,jeste da nema nikakvu pouku i da se ne moze razumeti na vishe nachina,ali je skoz gotivna…Inache pisao ju je Branisalav Petrovic,pitam se shta li ga je inspirisalo…

    Sad se stvarno brinem…Ovih dana se svi spremaju za neke prijemne,a ja pojma nemam chime bih se bavila u zivotu…Imam josh samo par meseci da odluchim shta mi je chiniti,a svemu sam pronashla manu…Ma znam ja chime bih se bavila-volela bih da budem advokat,zamisli,placali bi me da radim ono shto najvishe volim,da pokazujem ljudima da nisu u pravu…Kad smo kod toga,pre par dana dobijem poruku:'’Nemoj uvek da govorish ljudima kako si ti u pravu chak iako jesi'’,na shta sam morala da mu kazem da ne govorim svima vec samo onima koji ne shvate sami…Posle se pitam odakle im ideja da sam istripovana riba…Pa necu valjda prema jednom takvom liku da budem fina…Nego…Ne zvuchi isto kad kazesh da studirash medicinu i kad kazesh da studirash prava…Nije ni u tome problem…Oko chega se danas ljudi sude,bruka…A i kako bih se osecala kad bih znala da branim nekoga koje kriv,ili da budem kriva shto je neko nevin osudjen…Da li je shteta manja ako osudimo nevinog ili ako oslobodimo krivog?Ja bih rekla da taj neko ko je kriv moze da se pokaje,a ovaj drugi…To bi mi predstavljalo problem verovatno prvih par godina,posle bi mi bilo svejedno,samo zashto bih se prilagodjavala?Stalno ponavljam da se necu (mnogo)menjati…Opet,da studiram chitavu vechnost,pa da posle zaradjujem neku bednu lovu ni to nije reshenje…Mada bi moja dechica bila prilichno zadovoljna(zbog opravdanja)…A i kad pogledam kakvi su doktori smradovi,ne kapiram zashto su tako neljubazni.Ljudi bi trebali da se bave poslom koji vole.To shto su izabrali to zanimanje je samo njihov problem,ako su se nadali da ce zaradjivati ne znam ni ja kakve pare bilo bi im bolje da su igrali tenis…Znam da shta god da budem radila necu biti ogorchena,jer sami biramo…U najgorem sluchaju cu izabrati neshto trece…Mada gomila ljudi me pita kako mogu da se dvoumim izmedju tako razlichitih zanimanja…Tada pomislim,da nije logichno da sa prirodnog smera studiram prava,na drushtvenom sam mogla imati 5.00…I taj prosek,zao mi je shto ne uchim…Malo je ljudi koji iz svih predmeta mogu da zarade petice…Kad imam profesora koji me na kontrolnom pita kako se zvala kobila koju je jahao Vronski('’Ana Karenjina'’,inache Ana nije ime kobile,vec ime knjige,verujete ima ljudi koji toga nisu svesni)…Neki ljudi stvarno ne vole da daju petice…Chovek za koga je fizika apstraktan pojam smatra da niko ne moze da dobije vishe od chetiri…Mnogo nestruchnih ljudi radi sa decom koja bi jednog dana trebala da postanu neki nazovi struchnjaci…Nece biti dobro…Ja nishta ne prepushtam sluchaju,tako da cu malo ranije krenuti sa pripremama za prijemi,ja sad kao neshto razmishljam,a znam da cu studirati medicinu…Mozda za ovih mesec dana promenim mishljenje ali…